1839. Земаљски устав Србије, регулише отварање „Одељења карантинског са санитетом“, са задатком да „предузима све што може послужити заштити живота и здравља народа, укључујући и све што је томе противно“, да се стара о организовању карантина, да ради на спречавању и искорењивању заразних болести, да подиже апотеке и поставља учене лекаре и бабице.
Крајем 19. века идеје јавног здравља у Србији промовишу познати лекари, на челу са др Миланом Јовановићем Батутом, који у то време интензивно сарађује с Робертом Кохом.
1900. Основан је Пастеров завод у Нишу, са циљем развоја превентивне медицне и производње вакцина против великих богиња и беснила.
1920. Основан Медицински факултет у Београду
1923. Оснива се Институт за социјалну медицину, са задатком да се бави проучавањима и интервенцијама у области социјално медицинских проблема.
1924. Основан је Централни хигијенски завод (садашњи Институт за јавно здравље Републике Србије „Милан Јовановић Батут“).
1925. У земљи постоји 250 здравствених установа, од којих је већина била јавноздравственог карактера, односно окренута ка бризи о здрављу народа.
1926. др Андрија Штампар, као Начелник хигијенске службе Министраства народног здравља заговара да „исправна здравствена политика неће моћи да се води тако дуго док су економске разлике силно велике“.
1955. године савремени приступ јавном здрављу се први пут разматра у чланку Леа Барича под насловом „Здравствено васпитање у развоју заједнице”, где се анализира значај рада у заједници на територији бивше Југославије. Један од првих пројеката у свету за развој здраве заједнице организован је педесетих година 20. века у Ивањици, с циљем да се кроз акције заједнице смањи морталитет одојчади, унапреди здравствена заштита одојчади и деце, трудница и мајки.
…